Vaša preosveštenstva, predsedniče Pokrajinske vlade, predsedniče Opštine, dame i gospodo!
Od svoje istorije se ne može pobeći. Od svoje istorije niko ne može pobeći. Ni od zajedničke istorije se ne može pobeći.
Zato je Čurug simbol. Decenijama je to bio odvojen simbol, i skoro niko nije verovao, da jednog dana dva mesta u Čurugu mogu biti zajednička spomen mesta.
Verovanju je potrebno poverenje. Poverenje je suština onoga, zbog čega smo tu danas, zajedno. Ali ni poverenje ne bi bilo dovoljno.
Pored poverenja je bila potrebna i iskrena želja i nada, da smo kao ljudi, pripadnici dva naroda, spremni i željni zajedničkog poklanjanja pred žrtvama i da ne verujemo u decenijama ponavljane demagogije, da zločin može biti kolektivan. Zločin uvek ima svoje lice. Zajedničko može da bude samo saosećaj i poklanjanje žrtvama.
Zato su Topalov magacin, grob i nadgrobni spomenik na šinternici u Čurugu zajednički simboli stradanja. Doduše ne istovremenog, ali zajedničkog zbog zajedničkog imenitelja stradanja.
Zato je Čurug, mesto života i smrti, o kojima se nije govorilo decenijama, postao simbol života i smrti, o kojima se ne samo govori, nego koje se i doživljava kao mogućnost prave, dostojanstvene budućnosti.
Zašto mogu to da kažem?
Zato što su zajednički imenitelj stradanja priroda zločina i suština žrtve. Zločin izvršen iz ideoloških pobuda je zajednički imenitelj. I priroda žrtve, njen greh, koji i nije imala, jer sama pripadnost narodu, naciji, veri, kolektivitetu, nije greh.
Dugo i predugo, zločini i stradanja u Čurugu su bili tabu.
Vojvodina je decenijama ćutala. Ćutala, doduše manje, i o 1942, a naročito o 1944-45-oj. Ćutala o zločinima počinjenim iz ideoloških pobuda , o zločinima izvršenim po principu kolektivne odmazde i kolektivne odgovornosti.
Ćutala, u najboljem slučaju šaputala. Šaputala o sopstvenim žrtvama, i o zločinu izvršenim nad njima, ćuteći o nedužnim žrtvama drugih i o zločincima, koji su svireposti izvšili, kao da ima razlike između nedužne žrtve naših i drugih.
Porodične traume su se pretvorile u veliku tajnu. Ali, kako sam već rekao, od svoje istorije se ne može pobeći. Od svoje istorije niko ne može pobeći. Ni od zajedničke istorije se ne može pobeći.
Sve do 2013. godine i poklonjenja dva Predsednika žrtvama zločina, ceo jedan narod je nosio teret kolektivnog zločina.
U junu 2013. godine predsednici Srbije i Mađarske su izrekli prostu istinu – u ratu se biraju strane, a počinilac zločina ima svoje ime i prezime.
Ono što žrtve čini žrtvama je nemilosrdna činjenica, da žrtve nikada nemaju mogućnost izbora. Stradali u »hladnim danima« januara 1942.godine nisu imali izbora. Za stradalog čuruškog paora, šustera, pekara, birtaša nije bilo pravde u ratu. Njihovu sudbinu je odredila politika zločina, zločinačka ideologija.
75 godina kasnije, kada se porodična sećanja na tragične događaje prenose i na generaciju unuka, naša je dužnost da učinimo sve da se sačuva uspomena na čuruške stradalnike. Naša je dužnost i obaveza da sačuvamo njihove životne priče od zaborava.
Iz ove obaveze, mislim, proizilaze dva zadatka:
da o ovom prostoru vodimo računa i posećujemo ga, ne samo u dane sećanja na stradanja nedužnih, da u Topalovom magacinu organizujemo tokom cele godine otvorene i poštene razgovore, da se suočimo sa prošlošću, da u međusobnom razgovoru pokušamo da pronađemo put jedni ka drugima. Duboko verujem, da je iskren i pošten razgovor jedini način da istoriju ostavimo istoričarima i okrenemo se budućnosti.
Isto tako nam je zadatak, da 75.-ta godišnjica zločina u Topalovom magacinu bude prilika da se setimo svih pravednih i dobrih ljudi, da ustanovimo neku vrstu sećanja ne samo na žrtve već i priznanja za sve ljude, koji su pokušali da spasu, koji su rizikovali svoje živote da bi spasli svoje komšije, koji su bili pravednici među ljudima, kako 1942, tako i 1944-45 godine.
Dobrota i humanost, kao nastavak onog što su predsednici Srbije i Mađarske započeli u junu 2013, deo je tuge, nemilosrdnosti ratnih događaja, ali i mogućnost i obaveza prema zajedničkoj budućnosti.
Neka je večna slava nedužnim žrtvama »hladnih dana«.