Ваша преосвештенства, председниче Покрајинске владе, председниче Општине, даме и господо!
Од своје историје се не може побећи. Од своје историје нико не може побећи. Ни од заједничке историје се не може побећи.
Зато је Чуруг симбол. Деценијама је то био одвојен симбол, и скоро нико није веровао, да једног дана два места у Чуругу могу бити заједничка спомен места.
Веровању је потребно поверење. Поверење је суштина онога, због чега смо ту данас, заједно. Али ни поверење не би било довољно.
Поред поверења је била потребна и искрена жеља и нада, да смо као људи, припадници два народа, спремни и жељни заједничког поклањања пред жртвама и да не верујемо у деценијама понављане демагогије, да злочин може бити колективан. Злочин увек има своје лице. Заједничко може да буде само саосећај и поклањање жртвама.
Зато су Топалов магацин, гроб и надгробни споменик на шинтерници у Чуругу заједнички симболи страдања. Додуше не истовременог, али заједничког због заједничког именитеља страдања.
Зато је Чуруг, место живота и смрти, о којима се није говорило деценијама, постао симбол живота и смрти, о којима се не само говори, него које се и доживљава као могућност праве, достојанствене будућности.
Зашто могу то да кажем?
Зато што су заједнички именитељ страдања природа злочина и суштина жртве. Злочин извршен из идеолошких побуда је заједнички именитељ. И природа жртве, њен грех, који и није имала, јер сама припадност народу, нацији, вери, колективитету, није грех.
Дуго и предуго, злочини и страдања у Чуругу су били табу.
Војводина је деценијама ћутала. Ћутала, додуше мање, и о 1942, а нарочито о 1944-45-ој. Ћутала о злочинима почињеним из идеолошких побуда , о злочинима извршеним по принципу колективне одмазде и колективне одговорности.
Ћутала, у најбољем случају шапутала. Шапутала о сопственим жртвама, и о злочину извршеним над њима, ћутећи о недужним жртвама других и о злочинцима, који су свирепости извшили, као да има разлике између недужне жртве наших и других.
Породичне трауме су се претвориле у велику тајну. Али, како сам већ рекао, од своје историје се не може побећи. Од своје историје нико не може побећи. Ни од заједничке историје се не може побећи.
Све до 2013. године и поклоњења два Председника жртвама злочина, цео један народ је носио терет колективног злочина.
У јуну 2013. године председници Србије и Мађарске су изрекли просту истину – у рату се бирају стране, а починилац злочина има своје име и презиме.
Оно што жртве чини жртвама је немилосрдна чињеница, да жртве никада немају могућност избора. Страдали у »хладним данима« јануара 1942.године нису имали избора. За страдалог чурушког паора, шустера, пекара, бирташа није било правде у рату. Њихову судбину је одредила политика злочина, злочиначка идеологија.
75 година касније, када се породична сећања на трагичне догађаје преносе и на генерацију унука, наша је дужност да учинимо све да се сачува успомена на чурушке страдалнике. Наша је дужност и обавеза да сачувамо њихове животне приче од заборава.
Из ове обавезе, мислим, произилазе два задатка:
да о овом простору водимо рачуна и посећујемо га, не само у дане сећања на страдања недужних, да у Топаловом магацину организујемо током целе године отворене и поштене разговоре, да се суочимо са прошлошћу, да у међусобном разговору покушамо да пронађемо пут једни ка другима. Дубоко верујем, да је искрен и поштен разговор једини начин да историју оставимо историчарима и окренемо се будућности.
Исто тако нам је задатак, да 75.-та годишњица злочина у Топаловом магацину буде прилика да се сетимо свих праведних и добрих људи, да установимо неку врсту сећања не само на жртве већ и признања за све људе, који су покушали да спасу, који су ризиковали своје животе да би спасли своје комшије, који су били праведници међу људима, како 1942, тако и 1944-45 године.
Доброта и хуманост, као наставак оног што су председници Србије и Мађарске започели у јуну 2013, део је туге, немилосрдности ратних догађаја, али и могућност и обавеза према заједничкој будућности.
Нека је вечна слава недужним жртвама »хладних дана«.